Next level

Next level je drugi roman autora, Marka Popovića. Stiče se utisak da se tematski nastavlja na prethodni, da je upravo njegov sledeći nivo, te naziv dobija simboličan prizvuk.

Roman počinje naglo, in medias res, kontemplacijom jednog od junaka, te dualizmom čoveka i prirode, sačinjenih od istih tvari, a ipak, suprotstavljenih. Čovek kao da borbu u sebi refl ektuje na jedinke oko sebe, ali i prirodu. Na tom putu nesvestan je koliko je u odnosu na nju, neznatan, ništavan. Sklon je tome da ne razume njene mene, a bezglavo srlja da joj nametne svoje aršine i tokove. Roman završava, upravo, kao što počinje, odnosom čoveka i prirode. Na početku je data relacija ljudsko biće-zemlja, a na kraju u tom odnosu, zemlju zamenjuje voda. Zemlja Olivera vraća u svoju utrobu, dok Roka nosi voda, nemir i stihija. Dr Oliver Nemeš je uzemljen, prizeman, nosilac zvanja i ugleda. Roko Kapa je prodoran i nestalan, nepredvidiv kao voda. Detektivskim talasima, uliva se u korita tuđih života, a na kraju njega korito Dunavau sebe priziva. Svoj, pak, život ne ume da sredi. Raspolućen je između suicida i pucanja u sistem kojim bi oslobodio Katarinu, osećajući se njoj dužnim, svestan da su meci namenjeni njemu, presudili njenom ocu. To je preteško breme za leđa jednog čoveka te ostatak života doživljava kao kob. Oni koji su mu bliski, Nikola i Emili, to dobro poimaju.

Radnja dela smeštena je u sadašnji trenutak, u dojučerašnje događaje, koji se iz ove perspektive, verovatno, čine kao košmar, ali nam u isti mah, radnju čine bližom. Autor oštrim okom prati svaki pokret junaka, pa stičemo utisak da smokroz delo vođeni rukom reditelja, koji vodi računa o svakom detalju i kadru, postižući to vizuelnim i auditivnim elementima. Razuđenom deskripcijom odvodi nas u svet i svest junaka ili ambijent, kako bi nas učinio prisutnim posmatračima u gledalištu teatra ili fi lma života, zamenjujući kameru tintom.