Roman o poraženima

Ovo je pripovest o pobeđenima u građanskom ratu. O bivšima. Jeste pripovest, ali nije istorija. Nije ni fikcija. Nešto između. Pisana je na osnovu mnoštva usmenih i zabeleženih svedočanstava učesnika i očevidaca. Posmatrača i savremenika. Analitičara i hroničara. Razume se – i nemalog broja pisanih izvora. Onih arhivskih. I onih istoriografskih. I onih memoarskih. Ova knjiga, dočim, ne pretenduje na objektivnost. Ne bavi se istorijskim dokazima i ne koristi istorijski metod. Ne zanima se za rekonstrukciju događaja i uloga pojedinaca u njima. Ne zadovoljava se onom trivijalizovanom „istinom“ kojom se opterećuju loši povesničari. U njenom središtu nalazi se čovek, njegovo dobro i njegovo zlo. Drugačije kazano, traganje za ljudskim porivima što teraju na činjenje zla (ili činjenje dobra) drugom čoveku. Iz koje mračne dubine ljudske psihe dolazi čovekova mržnja, osveta, pohlepa, zavist, netrpeljivost, a iz njih – ubilački nagon? U isti mah, ovo je roman o Beogradu u jednom prohujalom trenutku, kratkom kao treptaj oka. Ali presudnom i sudbonosnom. I kobnom.