Đavolje jaje

Ovaj momak iz Bijelog Polja pokazao je svima kako se postaje srpski Hemingvej.
Mirjana Bobić Mojsilović

Potpuno gluv za politiku, štapske cenzure, strategiju i ratnu taktiku, opšte fraze i narodnooslobodilačke istine; on traga za istinom u čoveku.
Zoran Bogavac

Kao Hemingveja, davno, vuklo ga tamo gde je đavolski opasno. Tamo gde lopta ima ivicu. Njegovi ratni izveštaji iz Slavonije odmah su bili nešto drugo. Nije pisao O nego IZ (nije opisivao rat nego se kroz njega rat iskazivao). Bez patritičeskih naklapanja, daleko od moralističke hipokrizije, donosio je poruke onih koji su izginuli. Kroz njega su progovorile odsečene ruke, odrubljene noge, povađene oči. Kroz njega je progovorilo iščupano srce čoveka. Njegovi tekstovi su živi plač, ali muški, onaj od koga slepi progledaju a nemi progovore. Voleo je i „naše“ i „njihove“, a nije ih mnogo štedeo. Ni sebe nije štedeo.
Branislav Petrović

Nebojša Jevrić, boem i novinar, hroničar mraka velegradskog i ratni reporter, izokrenuti lord Bajron, pobunjenik protiv sveta i podanik književnosti, istrajno traga za znacima iskonske snage u čoveku, koja još uvek nije transponovana i razvodnjena institucionalnim oblicima življenja. Situacije kada je čovek izveden iz arhetipske saglasnosti života, ali i one kada intuitivnost i nagon za samoodržanjem grade sudbinski kontekst, okosnica su dramaturške zasnovanosti ove proze, njenog novog oblika na granicama stvarnog i čudesnog, u anegdotskom, ili u književno objektivizovanim somnambulijama urbanih prostora ili ratnih „polja smrti“, kojima su hodili i zapisivali svoje korake mnogi pisci i (arhi)volšebnici, po čijim se tragovima i Jevrić kreće.
Petar V. Arbutina