Grimizna bašta : visina trougla

Dramatična priča kakva dosada nije zadesila nijednog moskovskog slikara. Precizan okvir romana Grimizna bašta gotovo da i ne postoji. Ovde nema drugih pitanja sem onoga koje protagonista, u čekaonici Aerodroma „Šeremetjevo“, sebi ponavl?a kao mantru: Da li će umetnost spasiti čoveka? Osnov za tako nešto jesu njegovo zgražavanje i očajanje zbog smrtonosnih l?udskih grešaka. Razrešavajući ovo pitanje, Karan poništava uspeh svog junaka, izjednačavajući ga s beskućnikom. Život na Istoku ga je značajno izmenio, do mere koju nije mogao da predvidi. Osećao je svemirsku usaml?enost, maštao je o večnoj l?ubavi, koja se nikako nije dala pronaći. Povratili su se u njemu san o atel?eu, o pariskom limenom krovu i čežnja za Đokondinim osmehom... Ne iznenađuje odredište radnje: njegova bašta se sasvim prigodno našla i kao začetak svih onih koji imaju korene. Krunska metafora o njegovom uspehu jeste povratak u vol?eni grad na krilima Velikog Maga. Na taj način otkrivena je priča o najčudnijem letu u istoriji letenja. Ovo je mesto gde su uspomene ravne iluziji, i nije primetno u kom se trenu međusobno prestižu. Smrt nije konačna odrednica u grimiznoj bašti, u njoj nećete videti bil?ku kao razvoj pupol?ka, cveta i ploda, doživećete samo uvid u njenu suštinu, poput aviona koji leti unazad. Prikazujući tako scenu l?udskog života, Karanov Baštovan pohranio je objektivni karakter estetskog sagledavanja ideje i nestao u beskraj. Kao posledica, na kraju, nameće se nerazjašnjena dilema da li smo svi mi ipak samo plodovi grimizne bašte...