Hokus pokus

Vonegat je rano, među prvima, prešao onu granicu zgražanja i očaja iza koje postaje jasno da samo smeh – istina, najčešće melanholičan, gorak, ili ciničan smeh – može biti kakvotakvo oružje, ili makar lek protiv užasa raščovečene epohe progresa.

Precizan realistički okvir, kakav je onaj u koji je smeštena radnja romana Hokus-pokus, najbolje ocrtava užase sveta s kraja milenijuma, sveta koji je svojom izopačenošću nadmašio i najmračnija antiutopijska predviđanja, i u kome donedavno zastrašujuća Orvelova 1984. sve više liči na naivnu eskapističku pastoralu. Zbog toga ni u ovom romanu nema drugih pitanja do onih koja Kurt Vonegat neprekidno postavlja još od vremena svojih „palp” početaka: zbog čega je ljudima potrebno tako malo da prestanu da budu ljudi; zbog čega bez milosti ubijaju jedni druge, a svi skupa planetu na kojoj žive; hoće li još dugo rat ostati neprikosnovena, krunska metafora vaskolike apsurdnosti ljudskog života, u kome se između dva rešenja uvek bira ono u kome ima manje logike i smisla, a više mogućnosti za rušenje i ubijanje? Na sva ta pitanja Judžin Debs Hartke nemoćno sleže ramenima – nije njegovo da na njih odgovara. Važan deo odgovora ipak sluti. Naime, sve spomenute, i mnoge druge nakaznosti, postojaće dokle god bude postojala „vladajuća klasa”. Jer, vladajuća klasa vlada i čudesnom veštinom „hokus-pokusa”, bezočno licemerne, slatkorečive i smrtonosne retorike, koja s lakoćom objašnjava i opravdava Hirošimu i Vijetnam.