Razaranje tišine

„Nisam imao nikakvih novosti i slegao sam ramenima, umaralo me je da govorim, Lopeš nije bio toliko njuškalo kao moj prijatelj, pa ipak, postavljao mi je pitanja, uvek mi je postavljao pitanja… Pitanja mi, verujem, ne smetaju mnogo, problem je u tome što ona zahtevaju odgovore, odista, kada pitanja ne bi podrazumevala davanje odgovora, sumnjam da bi me iritirala, iskreno govoreći, mislim da me ispitivanja bacaju u očaj samo zato što zahtevaju da na njih odgovorim, eto, to je istina.“

Treći roman Žoaoa Reiša (1985), a drugi koji je objavljen na srpskom jeziku, smešten je u zagušljive i smrdljive rovove Prvog svetskog rata, gde nam autor na svoj već prepoznatljiv način predstavlja kapetana portugalske vojske koji biva zarobljen i završava u nemačkom logoru gde ga, umesto nešto boljeg tretmana zbog njegovog čina koji ne uspeva da dokaže jer je prethodno izgubio dokumenta, strpaju među običnu vojsku. Pričajući svoju priču iz prvog lica, isprepletanu brojnim dogodovštinama, nesretni kapetan pokušava da dovrši epizodu o čudnom nemačkom doktoru i njegovom eksperimentalnom snimanju glasova zarobljenika različite nacionalnosti.

Žoao Reiš je ovim romanom 2019. godine bio u širem izboru za nagradu Oceanos (za književna dela napisana na portugalskom jeziku), a kritika ga već prepoznaje po specifičnom narativu koji često porede sa Kafkom i Knutom Hamsunom. Mnoštvo elemenata ironije i crnog humora, otkriva nam priču na prirodan ali istovremeno toliko ogoljen i surov način, ističući autora kao možda i najoriginalniji glas savremene književnosti Portugala.