Vojnikova breskva: trilogija

„Istorija ume da prevari. Sećanja blede, ljudi izmišljaju, dokumenti prećutkuju. Kada se uz tresak ruše države i carstva, preživeli brzo shvataju svu nepouzdanost svojih udžbenika i učitelja istorije. Ako ‘učiteljica života’ može nečemu da nas nauči, onda je to lekcija o uslovnosti i prolaznosti ljudskih strasti, uverenja i lojalnosti.

Zbog čega u prošlosti tragamo za odgovorom na pitanja ‘ko sam ja’ i ‘ko smo mi’? Zašto je i da li je sve moralo da bude onako kako je bilo? Šta se, uostalom, zaista dogodilo? Zbog čega odgovor na ta pitanja očekujemo od svojih očeva i dedova, od Herodota, Domentijana, Tolstoja, Andrića? Zašto se, onda, tako uporno vraćam o istoriji?

Iz ove zapitanosti decenijama su nastajale priče koje je njihov pisac, Dragan Filipović, sabrao u knjigu Vojnikova breskva. Svaka, kao kamenčić u mozaiku, postavlja isto pitanje: ‘zašto’? Jer, ovde je reč o stradanju i junaštvu, o dobroti i zverstvima, o tri rata koja su, u 20. veku, iskusila tri pokolenja na obalama i u zaleđu reke Drine, od Šapca do Sarajeva.

Sve priče u ovoj knjizi plod su iskustva. Dragan Filipović je doživeo i preživeo ‘naš rat’, u kome je, krajem prošlog veka, razorena Jugoslavija. O Drugom i o Prvom svetskom ratu on, međutim, piše prema svedočenju oca, majke, bake. Glavni junak većine pripovesti u ovoj knjizi jeste porodica, koja kazuje i sluša, koja umire i iznova se rađa, koja ponižena i osakaćena, izbegava zatiranje i nastavlja da živi. Iskustvo Filipovića, Trifunovića i Pljevaljčića ne meri se jednim ljudskim životom, nego vekovima.

Knjiga Vojnikova breskva Dragana Filipovića, zato, budi sećanja na ceo jedan svet koga više nema, svet šabačkih novinara, učitelja, profesora, službenika, samosvesne i obrazovane, jugoslovenske srednje klase iz druge polovine proteklog veka. Svet koji će nam, kako vreme bude prolazilo i kako se iskušenja budu umnožavala, izgledati sve lepšim, boljim i pravednijim.”
(iz pogovora Miloša Kovića)