Nežni dodir sunca

Sva ta deca čeznu za onim za čim sam čeznula i ja: za očima koje ih vide, glasom koji ih mazi, rukama koje će učiniti i nešto više, a ne samo premestiti ih s jednog mesta na drugo. Čeznu da vide, na tuđem licu, da postoje. Da su važna. Lejla od malih nogu zna da nije deo društva. Njena majka ne može da brine o njoj, i zato živi u sirotištu sa drugom decom koja nisu rođena u braku. Njena lepa sestra, Zulima, udata je za čoveka mnogo starijeg od sebe – ali jedna napuštena devojčica srećna je što je uopšte dobila ponudu za brak. U školi, Lejlu i njenu najbolju drugaricu Amal zovu kćerkama greha. One su ljudska bića, kao i svi drugi. Nisu odgovorne za postupke svojih roditelja. Svi na ovaj svet dolazimo na isti način. A kad se neke bebe rode pre braka, nisu one za to krive. Napuštena deca u zemljama kao što je Sudan nemaju nikakva prava, ona su otpadnici, izgnanici, prepuštena na milost i nemilost društvu punom predrasuda. Kroz istinitu priču o devojčici Lejli, pred čitaocima iskrsava čitav jedan ženski univerzum, koji na patnje i muke sa kojima se suočava reaguje hrabro i sa ponosom, i koji svakog dana na sopstvenoj koži oseća šta znači život.