Ožiljci života

„Vreme pred nama biće konačni sudija, i ko je bio ko zapisaće u svojoj enciklopediji.“

Od opisa detinjstva i studentskih dana, preko novinarskih angažmana u zemlji i svetu, uz osvrte na književno stvaralaštvo, svedoci smo lične i nacionalne drame koja se odvijala tokom tri protekle decenije na nesreću i štetu srpskog naroda. Antologijske stranice autobiografije Vuka Draškovića sažimaju buran period od devedesetih naovamo.

Ovi zapisi se čitaju kao dirljivo i gorko svedočenje protiv zaborava, a zaborav je ubistvo Istine.

„Veoma je teško reći šta ljudi teže opraštaju izuzetnom čoveku: vrline ili greške“, napisao je Šandor Marai u svom Dnevniku, u vreme ili pre rođenja autora životopisa koji držite u rukama. Vuk Drašković živi istinitost ove Maraijeve opaske već više od tri decenije, autobiografijom Ožiljci života i sam traži odgovor, ispovedajući svoj život, ali i sopstvene greške i zablude, a prepuštajući čitaocu da sam prepozna njegove vrline.

„U srpskom narodu, a posebno u Beogradu, sve se lako i brzo zaboravlja“, rekao je Miloš Crnjanski, a kao poraznu posledicu, neoprostiv greh i moralni zločin ovu istinu potom živimo i u njoj se rastačemo svi, svesni toga ili ne. Stoga ne bi trebalo da zaboravimo mnoge scene i rečenice iz Ožiljaka života, kao onu o Ivanu Stamboliću: „Nas dvojica zaslužujemo neko prokletstvo. Zato što je on lansirao Miloševića, a ja Šešelja“.

„Dovde pamtim, a dalje se stidim“, kaže Vuk Drašković u jednom od mnogih dramatičnih trenutaka u Ožiljcima života, posle jedne od najagresivnijih državnih tortura u tom periodu. Većina tu bezočnu torturu ne pamti, ili čak ne veruje u nju a kamoli da je se stidi, ali zato mnogi od političkih aktera iz tog doba vladaju ili su vladali barem deceniju ili više narodom koji takođe ne ceni pamćenje, a reč stid više i ne razume!
– Ljiljana Šop