Prokleta avlija

Kratki roman "Prokleta avlija", čije pisanje je Andrić započeo između dva svetska rata, a dovršio ga i objavio 1954. godine, smatra se piščevim remek-delom. Komponovan je narativnim postupkom "upričavanja priče" (prstenasta, okvirna strktura). Ima više pripovedača koji jedan od drugoga preuzimaju kazivačku poziciju. Pripovedanje u ovom romanu može se predstaviti i slikom koncentričnih krugova koji se skupljaju do samog jezgra priče. Kao i svi drugi Andrićevi romani, izuzimajući "Gospođicu", i Prokleta avlija okrenuta je istoriji, ali na drukčiji način od višegradske, travničke i sarajevske hronike. Roman je ispripovedan smirenim, nepristrasnim tonom, kojim se odmereno i sugestivno teži objektivizaciji, kako je to kod Andrića već običaj i pravilo. Do centralne, istorijske priče iz XI veka o tragičnoj sudbini Džem-sultana, Andrić nas dovodi posredno. O Džem-sultanu pripoveda mladi polu-Turčin Ćamil, koji u njemu vidi svog sudbinskog srodnika i preteču. O Ćamilu pripoveda prestravljeni Jevrejin Haim, a svi oni su samo uspomena fra Petra na dane provedene u stambolskom zatvoru, "prokletoj avliji". A tu uspomenu, opet, grli luk sećanja bezimenog mladića (pisca?), koji, gledajući u zimski dan na fra-Petrov grob, vraća u sebi ceo tok priče. Svi protagonisti Proklete avlije , ma koliko različiti, čuvaju u sebi iskustvo sužnja, pa i svet, makar i nesvesno, osećaju kao ograničen, teskoban prostor. Kao da je samo postojanje tamnovanje. (Naslov romana simbolički je ključ čitanja.) Uskomešanost zatvora u koji se sliva zli talog imperije koja je prešla svoj vrhunac, ali gde, igrom slučaja, zalutaju i ljudi koji su samo drukčiji od ostalih, postaje neka vrsta zamene za svet on traje u vremenu i ne obazire se na pojedinačne ljudske sudbine koje ga tvore. "Svi su sporedni i nevažni" zapisuje Andrić. "Avlija živi sama za sebe, sa stotinu promena, i uvek ista."